Глава I
,,Чудно, како је тај први сусрет са неким увек важан и на наки начин као судбина.“
………………………………………………………………………………………………………………….
,,Карате почиње и завршава се љубазношћу.“
Младен је након школе дошао у кафић ,,ЗаМ“, сео је и чека друга. Кафић је велики и у њему се окупљају углавном сви тинејџери из тог краја.
Друг кога Младен чека се зове Никола и зову га Ниџа. Иде са њим у школу, али не и у одељење. Он је висок дечко, са црном кратком косом и веома је крупан. Никада се није бавио спортом. Њих двојица су се упознали на специфичан начин. Обојица су играли исту игру онлајн и на чету су се дописивали, да би тамо схватили да иду у исту школу, убрзо након тога су се спријатељили и од тада су најбољи другови.
У истом кафићу у исто време је и једна девојка која чека дечка.
Након нешто више од пола сата нису се појавили ни Никола, ни дечко непознате девојке. Таман када је она планирала да крене кући, на вратима кафића улазе тројица јако познатих особа у том крају. Познатих по лошим стварима. Добар глас се далеко чује, а лош још даље. Стали су и гледају све у кафићу, а њима нико не придодаје пажњу. Једино она девојка гледа у њих. Када их је видела, нешто у њој јој није дало да одмах оде. Па се предомислила и остане да попије још једно пиће. Њих тројица након што су добро размотрили ко је у кафићу, полако намрштено кренуше ка једном столу који се налазио право испред њих. Пролазе поред Младена и ,,главни“ га одмери погледом, на шта је он кратко узвратио поглед у њега и одмах склонио главу. Пролазе и стају два стола иза Младеновог. Креће расправа и свађа, а одмах након тога и туча. Младен устаје са свог стола и повлачи се у страну. Гледа у њих, а неко од особа које су се ту налазиле приђе и са леђа главном разбије флашу о главу и склони се. Он се окреће и види Младена који је у тренутку разбијања флаше био иза њега. Одмах прилази и удара га и он пада. Са земље покушава да му објасни да није он тај који га је ударио.
Младен: ,,Нисам те ја ударио.“ (брзо рече)
,,Главни“ не желећи да слуша, подиже Младена и опет га удари, овај пут у стомак.
Младен: ,,Ни… Нисам… Ја.“ (једва изговори)
То што је изговорио није утицало на ,,Главног“, јер настави да малтретира Младена и још једном га удари у стомак. Затим га одвлачи испред кафића. Са њима су изашла и она двојица, који су ушли са ,,Главним“. Испред је он викао на Младена.
Главни: ,,Ајде, брани се. Имаш храврости да мене удариш флашом?“ (нервозно)
Младен: ,,Ни… Нисам ја. Стварно!“ (изговори једва)
Главни: ,,Па ко је?“ (правећи се да му верује)
Младен: ,,Не знам, нисам лепо видео.“ (уплашено)
Главни: ,,Још ме и лажеш да ниси ти. Хајде момци, он вечерас неће кући, него у болницу.“ (бесно рече)
Крену песницом да га удари, а њега неко с леђа ухвати за руку с којом је кренуо и провлачи се између ,,главног“ и његовог друга. Стаје испред Младена окренут ка њима и каже.
Девојка: ,,Одлазите! Није крив, ја сам видела.“ (мирно)
Главни: ,,Ти ниси нормална?“ (бесно)
Девојка: ,,Љубазно вас молим да одете.“ (љубазно)
Главни: ,,Ко си ти да нам причаш шта да радимо?“ (унесе јој се у лице)
Девојка: ,,Не желим проблеме, молим вас да одете!“ (са мало повишеним гласом, док узвраћа уношење)
Главни: ,,Ајде иди ти. Не желимо да дирамо женско.“ (каже нервозно, затим покаже на Младена) ,,Њега желимо.“ (нервозно)
Девојка: ,,Не. Није крив и немате право да га дирате.“ (веома се уозбиљи)
,,Главни“ гледа непознату девојку у очи, а затим погледа у Младена и каже му.
Главни: ,,Не могу да верујем да се кријеш иза ње.“ (затим се окрене ка својим друговима) ,,Женско га брани.“ (уз осмех)
,,Главни“ вративши поглед, гурне девојку која то и не осети. Она се одмах намршти и делује као да је спремна на обрачун са њима. Уплашени Младен се забрину, али и збуни док се остали смеју.
Главни: ,,Изгледаш смешно.“ (уз осмех)
Девојка: ,,Ово вам је поселдње упозорење да одете, иначе…“ (озбиљним лицем и гласом рече)
Прекину је ,,Главни“ и упаде у реч.
Главни: ,,Иначе шта?“ (опет јој се унесе у лице)
Она само стоји, ћути и гледа у њега. Чека да он удари први. ,,Главни“ који је у средини крене да је удари, она се сагне и пресретне му ударац и десном руком га удари у диафрагму, одмах се повуче назад. Он пада. А она се брзо у продужетку окреће ка левом и крене десном ногом, направи варку тако што повлачи ногу и окреће се на леву страну око своје осе и из скока га удари десном ногом у браду. Након чега и он одмах пада. А она муњевито десном ногом удари и последњег и ако се не окрену ка њему, а он се налази иза ње. Након чега се и он нашао на земљи. Затим се она усправи и нормално стане, гледа у њих. Они су сада беспомоћно јаукали на земљи. Правда је управо задовољена. Младен сада већ у шоку гледа тројицу насилника који су лежали на бетону. Тамо где је он требало да заврши, да није ње. Окрене се ка Младену смртоносно озбиљног лица, на шта он реагује уплашено. А она се одједном насмеши и намигне му. Изненађен, збуњен и још увек помало уплашен, рече када му она приђе.
Младен: ,,Не знам шта да кажем на ово!“ (изненађен)
Девојка: ,,Једно просто и обично хвала би било довољно.“ (уз драг осмех)
Младен: ,,Хвала.“ (збуњено, док је гледа право у очи)
Девојка: ,,Молим. Моје је задовољство.“ (гледа га у очи са малим смешком на лицу)
Затим се она окреће и одлази. Он остаје још пар секунди док није дошао себи, а затим и он крену. Одмах након што је кренуо, из главе му нису избијале хиљаде мисли: ,,Ко је она?“ ,,Како је лепа.“… Није могао да престане да мисли на њу. Она је насмејана шетала до куће. Јако јој је симпатичан дечко кога је малопре спасила. Њене мисли су биле усмерене више ка нади да ће га опет видети. Чим стигоше својим кућама, легоше. Мало су мислили једно о другом и ономе што се малочас збило и убрзо су се успавали.
Сутрадан је Младен испред своје зграде чекао Николу. Договорили су се да иду заједно у школу. Ишли су у поподневну смену, пре школе је провео време уобичајно само што је сада често помишљао на девојку од синоћ. Касније док је чекао Николу, размишљао је: ,,Требао сам узети број.“ Да ли сам је вредан?“ Можда ипак она није за мене.“ ,,Не знам јој ни име.“ …
Те већином непотребне мисли је прекинуо Никола кога је Младен видео да долази и збунио се, јер није био сам. Дошао је са девојком. Пришао је и поздравили су се.
Никола: ,,Извини за јуче.“ (одмах рече)
Младен: ,,Не могу да верујем да си ме испалио.“ (одмахује главом)
Никола: ,,Извин, Млађо.“ (искрено рече)
Младен: ,,Зашто ниси дошао?“ (заинтересовано рече)
Никола: ,,Морао сам да се видим са њом. Упознајте се.“ (покаже на њу)
Милена: ,,Ћао. Ја сам Милена, зову ме Лена.“ (уз осмех)
Младен: ,,Ћао. Младен. Млађа.“ (уз осмех рече, па се окрену ка Николи) ,,Јел бар вредело?“ (уз осмех)
Никола: ,,Јесте.“ (ухвати Милену за руку и насмеши се)
Затим крену ка школи. Успут причају.
Младен: ,,Добро, опроштено ти је овај пут.“ (уз осмех)
Никола: ,,Хвала, Млађо.“ (уз осмех)
Милена: ,,Ја сам крива.“ (уз осмех)
Младен: ,,Таман посла. Само је требао да ми јави, да га не чекам.“ (озбиљно рече)
Никола: ,,Нисам имао одакле, баш тад су ми искључили одлазни саобраћај.“ (озбиљно рече)
Младен: ,,Ма нема везе.“ (узгред одговори)
Никола: ,,Иначе он је онај друг о коме сам ти причао.“ (рече Милени)
Милена: ,,Пуно тога лепог сам чула о теби.“ (уз скроман осмех)
Младен: ,,Драго ми је. И ја о теби.“ (уз осмех)
Милена: ,,Иначе имала сам предрасуде према вама гејмерима. Да тако кажем.“ (озбиљно рече)
Никола: ,,Па ми и јесмо...“ (нормално рече)
Николи је Младен упао у реч и прекинуо га је.
Младен: ,,Нисмо. Ми волимо да играмо игрице, али не претерано.“ (озбиљно рече)
Никола: ,,Прошли викенд смо преко десет сати играли ону стратегију.“ (уз осмех на лицу)
Младен: ,,Па, добро јесмо.“ (узврати осмехом након што изговори)
Милена: ,,Мени то личи на гејмере.“ (озбиљно рече)
Младен: ,,Добро, ми се не такмичимо или томе слично. Само волимо да играмо игрице. А зашто си имала предрасуде?“ (озбиљно рече)
Никола у продужетку Младеновог причања.
Никола: ,,Да. То је у праву.“ (узгред дода)
Милена у продужетку Николиног причања.
Милена: ,,Не знам. Делују досадно.“ (искрено рече)
Никола: ,,Нису сви досадни.“ (погледа је)
Младен: ,,Нису.“ (одмахује главом)
Милена: ,,Да. Сада знам то.“ (узврати поглед ка Николи)
У том тренутку улазе у двориште школе.
Никола: ,,Него, шта си ти радио синоћ?“ (заинтересовано упита)
Младен: ,,Чекао тебе и упао у проблеме.“ (озбиљно рече)
Никола: ,,То видим. С` обзиром да ти се види на лицу.“ (Озбиљно рече и покаже на масницу коју на оку има Младен)
Младен: ,,Могло је бити много горе, да није било ње.“ (искрено рече)
Никола: ,,Ње?“ (збуњен)
Младен: ,,Да. Испала је туча и ја ни крив ни дужан добио батине. Али да није било ње, добио бих још веће.“ (искрено рече)
Милена: ,,Зар постоје веће батине од тих?“ (збуњено)
Никола: ,,Лена, бре.“ (озбиљно рече)
Милена: ,,Само питам.“ (са љупким осмехом на лицу)
Младен: ,,Постоје наравно.“ (озбиљно рече)
Сада су већ у холу школе. Пењу се степеницама на спрат.
Никола: ,,И хоћеш ли нам рећи ко је та девојка?“ (заинтересовано)
Младен: ,,Не знам. Нисам се званично упознао са њом.“ (тужно)
Милена: ,,Како? А како те је спасила?“ (заинтресовано)
Младен: ,,Ти што су ме напали, извели су ме испред кафића и таман када је требало да ме пребију, она се појавила. Стала је испред мене и бранила ме је.“ (објашњава)
Попели су се на спрат школе и ту су стали да разговарају, јер су имали пар минута до почетка наставе.
Никола: ,,Женско?“ (збуњено)
Младен: ,,Да. Види се да тренира нешто. Карате или теквондо или тако нешто. Нека борилачка вештина.“ (наставља са објашњавањем)
Милена: ,,Страшно. Мислим на то што су те пребили. А не на то што те је женско спалило. Мало јесте неуобичајно, али није немогуће.“ (одмахује полако главом)
Младен: ,,А немате појма колико је лепа и колико ми је криво што је нисам питао барем за име.“ (тужно)
Никола: ,,Можда ћете се опет срести.“ (утешно рече)
Милена: ,,Да није то можда она девојка тамо?“ (са малим смешком на лицу упита)
Младен се окрену и без да склања поглед са ње, рече.
Младен: ,,Да. Она је.“ (изненађено)
Заћуташе на пар секунди, он идаље гледа у њу. Девојка стоји са друштвом и прави се да га не види.
Младен: ,,Шта она ради овде?“ (збуњено, више упита себе него њих)
Милена: ,,Иде у школу. Она је са мном у одељење.“ (збуњено и полако рече)
Младен: ,,Зато си предпоставила да је она?“ (заинтересовано)
Милена: ,,Не. Видим да те кришом гледа.“ (озбиљно рече)
Још увек не склањајући поглед са ње. Тада је она опет кришом погледала у њега, само што је овај пут видела да и он гледа у њу, па се дуже задржала гледајући у њега.
Никола: ,,Иди. Млађо, приђи јој.“ (бодри га)
Младен: ,,Не, бре. Глупо ми је.“ (одмахује главом)
Милена: ,,Слушај ме.“ (он се окрену ка њој) ,,Приђи и позови је на пиће.“ (озбиљним изразом лица рече)
Младен: ,,Ако одбије?“ (забринуто)
Милена: ,,Неће одбити.“ (одмахује главом)
Никола: ,,Како знаш?“ (заинтересовано)
Милена: ,,Видела сам јој поглед. Свиђаш јој се. Веруј ми.“ (искрено рече)
Младен: ,,Мислиш?“ (помало збуњено)
Милена: ,,Знам. Хајде, немој да чека. Кажи јој да је позиваш на пиће, да би јој се захвалио.“ (брзо рече)
Младен: ,,Хвала ти, Лена.“ (климне глаовм у знак захвалности)
Милена: ,,Ништа.“ (уз осмех)
Никола: ,,Ајде иди, бре.“ (гурне га ка њој)
Он и ако помало збуњен, ипак се сабере. Реши да пређе тих пар метара између њих и приђе јој. Она се окрену ка њему и онако озбиљна га гледа право у очи.
Младен: ,,Ћао.“ (кратко изгвори)
Девојка: ,,Ћао.“ (полако рече)
Младен: ,,Мислио сам… Мислио…“ (збуни се)
Девојка: ,,Опусти се. Слободно кажи шта желиш.“ (уз мали смешак на лицу)
Младен: ,,Ммм… Мислио сам да те позовем на пиће.“ (несигуено изговори)
Девојка: ,,На пиће?“ (збуњено)
Младен: ,,Да.“ (Брзо рече) ,,Да ти се захвалим за оно од синоћ.“ (сигурно рече) ,,Ништа лоше не мислим.“ (опет несгурно и брзо рече)
Девојка: ,,Океј.“ (збуњена, али са осмехом на лицу)
Младен: ,,Хоћеш?“ (заинтересовано упита)
Девојка: ,,Да. Биће ми задовољство.“ (са драгим изразом лица)
Младен: ,,Колико часа имаш?“ (нормално упита)
Девојка: ,,Седам.“ (нормално одговори)
Младен: ,,И ја. Одлично. Нађимо се после школе у дворишту?“ (са смешком на лицу)
Девојка: ,,Да.“ (узврати смешак)
Звони за почетак часа.
Девојка: ,,Морам да идем, управо је звонило.“ (брзо рече)
Младен: ,,Да. И ја.“ (брзо рече)
Кренуше ка учионицама.
Младен: ,,Иначе, ја сам Младен. Надимак ми је Млађа.“ (уз осмех) А ти се зовеш?“ (заинтересовано)
Девојка: ,,Ја сам Магдалена, Меги.“ (уз осмех)
Младен: ,,Имаш лепо име.“ (уз осмех)
Магдалена: ,,Видимо се после школе.“ (са мањин смешком)
Затим она оде у ходник који се налази са десне стране, а он је отпрати погледом, затим и сам оде на лево ка учионици.
Младену и Магдалени данас изузетно споро пролазе часови. Али како се смањује време, тако расте узбуђење. Он осећа срећу, узбуђење и стрепњу, а на кратко и жели да време протиче што спорије. Несигуран је, али осећа да је виђање са њом после школе оно што он заиста жели. Она такође осећа срећу, узбуђење и стално јој је осмех на лицу. Сигурна је у себе, али ипак има дозу стрепње и несигурности. Волела би да је знала да ће је он позвати, да се може лепше средити, али и поред тога зна да жели да се види са њим. Једно другом су се засвиђали на први поглед и заиста желе упознати једно друго.
Након петог часа на малом одмору он стоји испред учионице са слушалицама у ушима и гледа кроз прозор. Она му прилази и ставља му руку на раме. Он се окреће и веома се изненади када је види.
Младен: ,,Хеј.“ (изненађено)
Магдалена: ,,Важи договор за после?“ (заинтересовано упита)
Младен: ,,Наравно.“ (климне главом)
Магдалена: ,,Видимо се, онда.“ (уз осмех)
Младен: ,,Рачунај на то.“ (уз осмех)
Затим она одлази ка својој учионици, а он одлази у своју и седа у клупу. На њиховим лицима се видела срећа. Осмех. Лепо расположење.
Напокон је дошло време да се нађу. Он је први изашао из школе и стој покрај једне клупице. Након пар минута и она излази и креће право ка њему. Затим се договоре да иду у онај кафић у којем су се упознали. Стигли су тамо, он јој измаче столицу, она седа, затим он седне преко пута ње. У почетку су мање разговарали, више се гледали. На њиховим лицима се могла видети стид и да су заљубљени, али да то сакривају. Када су напокон решили да проговоре, урадили су то у исто време.
Младен: ,,Па…“
Магдалена: ,,Дакле…“
Насмешили су се и наставили са разговором.
Магдалена: ,,Ово је било мало чудно.“ (констатује правећи се озбиљна)
Младен: ,,Да.“ (озбиљно рече)
Магдалена: ,,Почео си. Па?“ (заинтересовано)
Младен: ,,Јесам и ти си. А даме имају предност. Дакле шта?“ (уз осмех)
Магдалена: ,,Хтела сам рећи: ,,Дакле хоћемо ли нешто причати?“ (нормално рече)
Младен: ,,Наравно.“ (климне главом)
Магдалена: ,,Океј.“ (климне главом)
Затим опет заћуташе на кратко, па наставише.
Младен: ,,Шта је оно било синоћ?“ (заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Па видела сам слабијег од себе и морала сам да га заштитим.“ (нашали се уз осмех)
Младен: ,,Е баш ти хвала.“ (узврати осмехом) ,,Хвала ти, стварно. Али могли су да те повреде.“ (забринуто)
Магдалена: ,,Изгледа да те је баш јако ударио у главу? Јел си ишао код лекара?“ (опет се нашали, правећи се озбиљна)
Младен: ,,Јако смешно.“ (насмеје се иронично) ,,Не, озбиљно.“ (уозбиљи се)
Магдалена: ,,Нису могли. Умем да се старам о себи, а и о другима.“ (озбиљно рече)
Младен: ,,О да. То сам приметио.“ (климне главом потврдно)
На кратко се насмеју, па наставе.
Магдалена: ,,Па ко си ти? Мислим, како то да те нисам приметила у школи?“ (озбиљног лица упита)
Младен: ,,Сериски убица?“ (уз осмех)
Магдалена: ,,Озбиљно? Ти? Не верујем.“ (правећи се озбиљна)
Младен: ,,Шалим се.“ (озбиљан)
Магдалена: ,,Стварно? Ја мислила да си озбиљан.“ (уз осмех)
Кратко се насмеше и онда ућуте. Желели су да знају све једно о другом, али нису имали начина да то једноставно и упитају.
Магдалена: ,,Сад озбиљно. Како то да те у школи нисам приметила?“ (заинтересовано упита)
Младен: ,,Не знам. Чудно је како понекада не примећујемо особе око себе. Ни ја тебе нисам примећивао.“ (одговори гледајући је у очи)
Магдалена: ,,Да. Можда постоји разлог зашто неке особе упознајемо касније, иако су практично око нас стално.“ (док изговара узвраћа гледањем)
Младен: ,,Лепо речено. Мада и у данашњем времену је све некако чудно. Друштво се у школама дели на групе и на усамљене појединце. Те групе су углавном они популарни и они непопуларни, они који имају новца и они који га имају доста мање.“ (рече разочарано)
Магдалена: ,,Којој групи ти припадаш?“ (упита заинтересовано)
Младен: ,,Ја не припадам ниједној групи. Ја сам ја и онакав сам какав сам.“ (констатује озбиљно) ,,Мада ако бих баш морао да се одлучим, био би то усамљеник дефинитивно.“ (уз мали смешак) ,,Ти?“ (заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Ја не знам. Никада нисам размишљала на тај начин. Ја сам углавном океј са свима. Није као да делимо тајне, али нема разлога да нам буде непријатно.“ (искрено рече)
Младен: ,,Да. И нема разлога да пребијеш неког.“ (нашали се уз мали осмех на лицу)
Магдалена: ,,Не. Нисам ја таква.“ (полако изгвара, са малим осмехом на лицу)
Младен: ,,Да то сам имао прилике да видим.“ (уз осмех се нашали)
Магдалена: ,,Хеј, немој тако. Бранила сам те.“ (покаже на њега прстом и узврати осмехом)
Младен: ,,Шалим се. Кад смо већ код тога, чиме се бавиш кад онако умеш да се браниш?“ (озбиљно упита)
Магдалена: ,,Добро је да си рекао браниш, јер је то правилно речено.“ (застане као да размишља да ли да му каже, па настави одлучно са великом страшћу ) ,,Ја вежбам Карате. То је вештина самоодбране. И користи се искључиво у самоодбрани.“
Младен: ,,Да. Зато ниси прва ударила?“ (заинтересовано)
Магалена: ,,Да. Једно од правила у каратеу је: ,,Нема првог напада у каратеу или Карате не почиње нападом.“ Тако да сам морала да сачекам његов напад, али знала сам да ће га бити.“ (озбиљно рече)
Младен: ,,Како? Није ти први пут да неком спасиш ,,задњицу“ ?“ (збуњено)
Магдалена: ,,Наравно да није. Али не волим то.“ (искрено рече)
Младен: ,,Не волиш да спасиш неког од батина?“ (још више збуњено)
Магдалена: ,,Не, то је океј. Више не волим да користим оно што знам против оних који се тиме не баве и који нису достојни ни за противника.“ (објашњава гестикулацијом)
Младен: ,,Ако не волиш, зашто си мене спасила?“ (збуњено и заинтересовано)
Магдалена: ,,Видела сам да ниси ти то урадио и то је неправда. А у Каратеу имаш још једно правило: ,,Карате је допуна правичности односно правди.“ Нисам желела да испашташ више од онога што јеси, због нечега што урадио ниси.“ (искрено рече)
Младен: ,,Да. И ја сам ти захвалан на томе.“ (искрено рече)
Затим ућуташе на кратко. Он је посматрао и није скидао поглед са ње и деловао је замишљено. Она је склањала поглед, с времена на време је враћала право у његове очи и повремено пила пиће. Када више није могла да издржи, упитала је.
Магдалена: ,,Зашто ме тако гледаш?“ (збуњено и забринуто)
Младен: ,,Ма ништа. Само не могу да схватим да тако лепа девојка може бити каратиста. То је све.“ (искрено рече и нагну се мало ка њој)
Магдалена: ,,Па, свако може вежбати Карате.“ (гледа и она у њега, исто се нагне и тихо рече)
Младен: ,,Да. Али да нисам видео оно што јесам, никада не бих рекао.“ (констатује уз мали смешак на лицу)
Магдалена: ,,Верујем. Ја волим то. Заиста. И ако не могу наћи дечка коме то не смета.“ (искрено рече)
Младен: ,,Зашто?“ (збуњено упита)
Магдалена: ,,Па, не знам. Никада конкретно нисам добила то као разлог раскида, али увек се све некако сведе на то, оно између редова.“ (искрено и опуштено рече)
Младен: ,,То је глупо. Прелепа си и радиш оно што волиш. Мислим вежбаш. Не видим зашто би то неком сметало.“ (зубњено констатује)
Магдалена: ,,И ја, али је тако.“ (слеже раменима)
Младен: ,,Зато си онако изнађено деловала када сам те позвао на пиће?“ (заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Да. Нисам навикла. Некако сам то, да вежбам у задњих пар веза чувала као тајну, али ми је увек било глупо да неком с ким сам не кажем чиме се бавим и ко сам заправно ја.“ (искрено рече)
Младен: ,,Да.“ (климне главом док је слуша)
Магдалена: ,,И онда сам им раскидала или они мени.“ (она наставља искрено)
Опет на кратко размењују погледе. То им је заиста пријало и њихове очи су биле сјајне и топле у тим тренуцима када су се гледали.
Магдалена: ,,Него доста о мени. И онако сам ти превише рекла.“ (забринуто)
Младен: ,,Ма ниси. Баш је лепо слушати те и упознати.“ (искрено рече уз мали смешак)
Магдалена: ,,Хвала. Ти? Имаш девојку?“ (заинтересовано и уз смешак)
Младен: ,,Не. Никада нисам био у вези.“ (искрено рече)
Магдалена: ,,Шалиш се, зар не?“ (веома збуњено)
Младен: ,,Не.“ (одмахује главом)
Магдалена: ,,Како то?“ (збуњено)
Младен: ,,Не знам. Мени све то, те кратке везице и везе делују мало глупо, безсмислено. Ниједна не потраје, нема ту пуно љубави и осећања. Углавном нагони и хормони.“ (искрено рече)
Магдалена: ,,Ти си мушко?“ (и ако збуњена у шали упита)
Младен: ,,Јесам. Зашто?“ (веома збуњен)
Магдалена: ,,И тако размишљаш?“ (констатује уз осмех)
Младен: ,,Да.“ (полако клима главом) ,,Ти си женско?“ (у шали упита, правећи се озбиљан)
Магдалена: ,,Да. Зашто?“ (сада је она збуњена)
Младен: ,,И онако тучеш?“ (упита кроз осмех)
Затим се насмеше. Па наставе са причањем.
Магдалена: ,,Да. У праву си.“ (узврати осмех)
Младен: ,,Можда јесте мало чудно, али ја сам такав. Романтичан, старомодан.“ (искрено наставља)
Магдалена: ,,Ретки су такви момци данас.“ (констатује више себи него њему)
Младен: ,,Мислим да нису. Него да једноставно и они који јесу романтични, старомодни, како год мењају то за оно што је данас популарно и онда изгубе себе. А не схватају да ће бити веома срећни и испуњени ако истрају у томе да се не петљају са сваком цуром која наиђе, него да чекају ону праву искрену љубав.И не схватају да тим чекањем ништа не пропуштају, него да баш тиме граде себе и свој тип особе са којом могу бити заиста срећни, испуњени, заљубљени.“ (искрено износи своје мишљење)
Магдалена: ,,Да. Може се рећи да се слажемо.“ (полако клима главом док изговара) ,,И девојке такође.“ (брзо дода)
Младен: ,,Слажемо се у потпуности.“ (уз смешак на лицу)
Затим они наставише са разговором и упознавањем. Након тога је он отпрати до куће. И упркос свему лепом, он и даље оклева целим путем да је упита за број и на крају одлучи да то и уради. Она му да свој број телефона и захвали му се на дивно проведеној вечери. Обоје су сада већ и себи признали да желе бити у вези. Били су јако срећни што су срели једно друго, али ипак још увек нису смели то да признају једном другом. Практично се и не познају, али то им није сметало да пре спавања замишљају како проводе време једно са другим, како се љубе, шетају, држе за руке. То им је уливало наду и тај последњи осмех пред спавање није могао бити искренији и лепши.
Глава II
,,Иако понекада знамо да нешто треба да се деси, ипак нас изненади када се деси. Не можемо увек бити спремни, па макар се целог живота спремали за то нешто. То је ваљда живот, то је ваљда та судбина.“
…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
,,Унеси карате у све што радиш.“
И
,,Не размишљај да мораш победити. Размишљај да не мораш изгубити.“
Месец дана касније…
Младен и Магдалена су се веома збижили. Још увек нису заједно, али веома су близу тога. На тренутке је деловало као да јесу заједно, али су некако тај први пољубац увек изостављали. Као да им се свиђало да тако несвесно муче једно друго. Пољубац је веома важан саставни део једне везе, али није све. Понекада је прелепо удварати се, заљубљивати још више пре него што дођемо до врхунца заљубљености, до пољупца. Прошао је месец од када их је судбина спојила. Лепо им је, доста времена проводе заједно, причају, шетају, али увек им фали само једно. Само оно без чега нема везе, а то је пољубац. Много пољубаца. У међувремену су почели више и озбиљније да се друже Младен, Магдалена, Никола и Милена. Иако се раније нису пуно дружиле Магдалена и Милена су сада постале праве пријатељице, чак и у школској клупи седе заједно.
Петак је. Након школе је Милена дошла код Магдалене, да се спремају за излазак. Док се сређују, причају.
Магдалена: ,,А где идемо уопште?“ (упита успут)
Милена: ,,У једном парку.“ (одговори успут)
Магдалена: ,,Океј.“ (помало забринуто)
Милена: ,,Веруј ми, лепо је. То је неко Николино друштво. Стално се окупљају викендом и свирају гитаре, певају.“ (објашњава гестикулацијом)
Магдалена: ,,Верујем.“ (опет помало забринуто)
Милена: ,,Биће ти дивно, видећеш.“ (убеђује је сигурним гласом)
Магдалена: ,,А ако не дође?“ (нерасположено упита)
Милена: ,,Доћи ће“ (погледа је)
Магдалена: ,,Одакле знаш?“ (заинтересовано упита)
Милена: ,,Пропустио би прилику да те види тако лепу?“ (зачуђено)
Магдалена: ,,Не. Али од јуче ми делује некако другачије.“ (узнемирено рече)
Милена: ,,Како то молисиш?“ (збуњено и помало затечено упита)
Магдалена: ,,Па предходних месец дана је био скроз океј. Смејали смо се, виђали, шетали…“ (застане) ,,А од јуче је некако суморан…“ (опет застане) ,,Не знам.“ (узнемирено рече)
Милена: ,,Можда предуго чекате на тај први пољубац.“ (искрено и сигурно рече)
Магдалена: ,,Можда.“ (полако климне главом)
Милена: ,,Биће све океј, немој да бринеш.“ (теши је)
Магдалена: ,,Ако ти тако кажеш.“ (не верујући у то рече и кратко се насмеши)
Оне наставе са причањем и спремањем.
Први је на договорено место у парку стиже Никола са својим друштвом. Младен није дошао са њим. Након неког времена у парк стижу и Милена и Магдалена. Засвираше гитаре и кренуше са песмама. Све је лепо и опуштено. Магдалена видно забринута, стално се осврће у нади да ће угледати Младена. Убрзо се и он појави. Поздрави се са свима. Иако вешто сакрива, Магдалена је примети да је он тужан и одсутан психички. Не жели да буде навалентна, али жели да сазна шта је разлог. Зато узе пиће и седе на другу клупицу на којој на наслону седи Младен.
Магдалена: ,,Изволи.“ (пружи му пиће)
Младен: ,,Хвала.“ (узима пиће)
Магдалена: ,,Јеси ли океј?“ (забринуто упита)
Младен: ,,Јесам.“ (климну главом)
Магдалена: ,,Мени се чини да ниси.“ (тужно рече)
Младен: ,,Немој да се секираш, океј сам.“ (веома озбиљно рече)
Магдалена: ,,Јел сам ја нешто урадила погрешно?“ (забринуто упита)
Младен: ,,Не, не, не…“ (одмахује главом) ,,Ти си супер.“ (брзо рече) ,,Океј сам.“ (идаље се правећи)
Магдалена: ,,Хвала ти.“ (правећи се да му верује) ,,Извини, морам само до Лене.“ (устане)
Погледаше се на кратко и она затим оде ка Милени. Очекивала је да је он задржи када је устала, али то се није десило. Забринута прилази другарици и одвлачи је на страну.
Магдалена: ,,Ја се њему више не свиђам.“ (забринуто)
Милена: ,,Причали сте?“ (збуњена)
Магдалена: ,,Једва. Али не о томе.“ (тужно рече)
Милена: ,,Хеј, полако. Ниси сигурна у то што мислиш?“ (сигурно упита)
Магдалена: ,,Нисам, али тако ми делује.“ (тужно) ,,Не могу да верујем, до јуче је вило све у реду, а сада не знам ни зашто је овакав.“ (спусти главу и прича)
Милена: ,,Чекај. Проверићу то.“ (намигне јој)
Магдалена: ,,Океј, хвала ти.“ (полако климне главом у знак захвалности)
Милена: ,,Ништа Меги, пријатељице смо.“ (загрли је)
Затим Магдалена одлази у гужву, а Милена одваја Николу и моли га да поприча са Младеном. Он нерадо пристаје, прилази и седа поред Младена.
Никола: ,,Хоћеш цело вече провести ту сам?“ (мало нервозно)
Младен: ,,Није требало ни да дођем.“ (тужно)
Никола: ,,Разумем те, али бар си покушао.“ (стави му руку на раме)
Младен: ,,Да. То ли те је Милена замолила да због Магдалене причаш са мном?“ (кратко се насмеши)
Никола: ,,Нећу да те лажем. Јесте.“ (нервозно)
Младен: ,,Знао сам.“ (полако климне главом)
Никола: ,,Како?“ (збуњено)
Младен: ,,Па ја ако нисам расположен, не значи да не видим.“ (насмеши се) ,,Видео сам их малопре како причају.“ (док изговара покаже у правцу у ком су се налазиле њих две када су причале)
Никола: ,,Логично. Јел све океј између тебе и Меги?“ (заинтересовано)
Младен: ,,Надам се. Само нисам расположен сада, превише сам сје*ан.“ (нервозно рече)
Никола: ,,Знам. Верујем. Али она очекује да ово буде ваше вече.“ (рече уз смешак)
Младен: ,,Не знам.“ (одмахује главом, видно нервозан)
Никола: ,,Али…“
Младен га прекину.
Младен: ,,Нема али! Ти знаш који је сутра дан!“ (виче на њега)
Никола: ,,Знам брате, извини…“ (смирено рече)
Затим устане и оде. Младен остане да седи и ухвати се за главу. Никола седе код Милене. Сви су чули када је Младен викао на Николу. Веома забринута и Магдалена седе код њих и упита.
Магдалена: ,,Зашто је викао на тебе?“ (забринуто)
Никола: ,,Нема везе, не замерам му.“ (тужно рече)
Магдалена: ,,Који је то сутра дан?“ (збуњено упита)
Никола: ,,Меги, не знам да ли да ти кажем.“ (размисли) ,,Није на мени да ти кажем.“ (одмахује главом)
Милена: ,,Шта? Хоћеш да кажеш само мени?“ (озбиљно упита)
Никола: ,,Па да јој ти пренеш одмах?“ (уз кратак смешак на лицу)
Милена: ,,Па, добро да.“ (узврати смешак) ,,Али и онако треба да зна.“ (слеже раменима)
Магдалена: ,,Ниџо, молим те да ми кажеш.“ (искрено га убеђује)
Никола: ,,Океј, али… Није крив само да знаш.“ (споро прича)
Магдалена: ,,За шта није крив?“ (веома збуњено)
Никола: ,,Сутра је тачно две године, како му је у тучи настрадао најбољи друг. Друг из детињства.“ (тужно рече)
Милена: ,,Молим?“ (изненађено)
Сви троје одмах постадоше тужни и, уместо њих, непријатна тишина проговори у наредних неколико минута. За време те тишине прва је у Младена погледала Магдалена, па затим и Милена, па и Никола. Он то није одмах приметио, јер је мислима одлутао на дан када се то десило. Чим је мало дошла себи, Магдалена је погледала у Николу и прекинула тишину упитавши.
Магдалена: ,,Како се то десило?“ (са спуштеном главом, једва тужно изговара)
Никола: ,,Не знам пуно, али су њих двојицу напала четири старија момка. Тражили су им новац и сат који је носио Млађа и дају им, на шта је тај његов друг из детињства одбио, а са њим и Млађа и тако је дошло до туче у којој је убијен тај његов друг.“ (он застане, на кратко погледа у Младена, па настави) ,,Он себе сматра кривим и увек је два или три дана другачији, хладнији, тужнији, нервознији у овом периоду. Од тада је Млађа и престао да излази и углавном игра игрице, тако смо се и упознали он и ја. То је углавном све што знам.“ (тужно прича)
Милена се суздржава да не заплаче и кнедла у грлу је све већа. Њу погледа Магдалена којој су кренула сузе низ лице и колико год се трудила није успела да их заустави. Никола загрли Милену, а Магдалена пар секунди размисли, устаде и полако крене ка Младену, који већ гледа у њу веома збуњено. Он је седео на наслону клупице и она је полако пришла и загрлила га је.
Магдалена: ,,Извини што сам те терала да дођеш.“ (тужно рече)
Младен: ,,Океј је. Зашто плачеш?“ (забуњен)
Магдалена: ,,Зашто ми ниси рекао?“ (још више се расплаче)
Младен: ,,Шта?“ (затечен)
Магдалена: ,,За друга из детињства.“ (споро и тихо рече)
Младен: ,,Не знам.“ (споро и тихо узврати)
Магдалена: ,,Хеј, хоћу да знаш да имаш неког са ким можеш да причаш о свему.“ (тешко изговара)
Младен: ,,Хвала ти.“ (такође тешко изговара) ,,Само…“
Магдалена га прекину.
Магдалена: ,,Само мораш ми веровати. Не кажем да требаш одмах, али хоћу да знаш да имаш неког поред себе. Ниси сам.“ (искрено, тешко, тужно изговара)
Младен: ,,Хвала ти. И ти такође.“ (брзо, тешко, тужно изусти)
Речи које су допирале из тог загрљаја су долазиле са неког веома далеког, скровитог, невиног места. Далеко из њене душе. Биле су искрене и праћене сузама. Било јој је жао што се он осећа кривим и што је тужан. На кратко је и она била, а онда је размислила и схватила је како му може улепшати овај дан. Улепшати њему, себи, свима. Одмакла се мало из загрљаја и лица су им се нашла једно испред другог. Гледали су се и ако су јој очи још увек биле пуне суза, пољубила га је. Одмах је и он узвратио њој. Остали су то приметили и свима је било драго. Посебно Николи и Милени, који су сада већ имали велики осмех на лицу. Пољубац је био дуг и романтичан, а чим су престали са љубљењем уследили су аплаузи и наравно песма за њих. Њему је то поправило расположење и од једног веома тужног и неживог срца, какво је његово било у том тренутку, с пољупцем је учинила да оно опет куца. Као када електрошоком повратимо пацијента кога смо скоро, па изгубили. Њој је било драго да је узвратио пољубац и знала је она да ће га то орасположити. Иако није могао да буде у потпуности срећан, бар је покушао. Њој је и то било довољно. Коначно је покрај себе имала момка каквог заслужује, каквог жели. Момка о каквом је сањала целог свог живота. И он је напокон нашао ону с којом жели бити и ону о којој је сањао. Био је то дан, тренутак, сплет околности када су се спојили двоје савршених људи, две душе, два срца и постали једно. Једна љубав. То је постала нераскидива веза, неосвојива тврђава, тог тренутка су једно другом постали оно без чега се више не може.
Остатак вечери је прошао нормално. Њих двоје су све време били заједно и загрљени, повремено се љубећи. Он је касније те вечери, као и сваке отпратио до куће. Стајали су испред и још мало разговарали.
Магдалена: ,,Хвала ти што си ми узвратио пољубац малопре.“ (уз мали смешак на лицу)
Младен: ,,Мислила си да нећу?“ (узврати смешком)
Магдалена: ,,Рецимо да сам се надала да хоћеш.“ (искрено рече)
Младен: ,,Океј. Хвала теби што си се потрудила да ми улепшаш овај дан.“ (искрено рече)
Магдалена га само привуче и пољуби. То је један од оних дугих, искрених, прелепих пољубаца у којима све около стане и у коме није важно ништа осим да се то дешава управо њима и баш сада, то су једни од оних пољубаца који се памте целог живота. Ретки су такви пољупци данас, али Бог ће га знати колику наду уливају онима који још увек у праву, искрену, чисту љубав верују. Она га је још увек опијена пољупцем загрлила и тихо рекла.
Магдалена: ,,Обећај ми да ћу и сутра моћи исто овако да те пољубим. Обећај ми да ово није сан који ће само нестати.“ (полако и несигурно)
Младен: ,,Обећавам да ћеш кад год то будеш пожелела, моћи да ме пољубиш. И обећавам да ћу се потрудити да због мене твој живот буде као најлепши сан.“ (сигурно рече)
Магдалена: ,,Никада нисам била овако срећна. Дрхтим.“ (искрено и мило рече)
Младен: ,,Примећујем.“ ( једном климне главом)
Магдалена: ,,И ти дрхтиш.“ (погледа га у очи)
Младен: ,,Мало.“ (узврати поглед и кратко се насмеши)
Брзински се пољубе још једном и она полако крену да улази у своје двориште. Сада су тужни, јер је ово њихово вече и не желе да се заврши. Она након што затвори капију, окрене се и погледа га право у очи.
Магдалена: ,,Видимо се сутра?“ (тужно рече)
Младен: ,,Да. Хоћеш са мном на једно место сутра?“ (заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Где? Кад?“ (заинтересовано упита)
Младен: ,,Ујутру.“ (нормално рече)
Магдалена: ,,Где?“ (инсистира понављањем питања)
Младен: ,,Видећеш ујутру.“ (уз изузетно мали и кратак смешак)
Магдалена: ,,Важи. Морам да идем сад.“ (тужно гледа у њега и изговори)
Младен: ,,Океј. Лаку ноћ, моја Меги.“ (уз искрени осмех)
Магдалена: ,,Лаку ноћ, мој Млађо.“ (уз искрени осмех)
Све време се гледају у очи. Пун месец који је сијао те ноћи, можда јесте имао јачу светлост, али не и лепшу. Њихове очи су те ноћи сијале много лепше и од месеца и од свих звезда на небу. У њиховим очима се могла видети искрена љубав. Две сродне душе су сада постале једна душа, једна нераскидива веза, једна јединствена љубав. Она пољуби свој кажипрст, затим протури кроз капију и прислони њему на усне и он такође пољуби прист. Након тога се она окреће и нестаје у тами у коју он гледа и након што је она отишла. Затим и он одлази кући. Након дугог периода у њеном животу, напокон је имала осмех на лицу и коме да пожели лаку ноћ пре спавања. И он исто, само што се тај први пољубац десио у њему најтежем периоду. Чак и из тако дубоке таме у њему је нешто засијало те вечери, то је била она. Њен пољубац, осмех, загрљај. Није било довољно да обасја целу његову душу, али је и то било сасвим довољно да осети, срећу, љубав, неког поред себе.
Глава III
,,И ако нам се понекада чини да не постоји начин да неко разговара са нама, ко нам је драг и љут на нас у исто време, морамо дати све од себе да нађемо начин да га убедимо. Тиме показујемо да желимо и да нам је стало да превазиђемо ту љутњу и тишину.“
…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
Нови је дан, ново јутро. Другим данима мање, али на данашњи дан у Младеновом животу је вечита туга и дубока рана. Која као црна рупа, гута све добро пред совом. Иако је нови дан, старе ране и грешке су и даље ту. И даље боле и и даље стварају осећај кривице, као и првог дана. Младен чека Магдалену у школском дворишту. Он је мало поранио, јер није могао да седи у стану. Нервозан је, тужан и веома емотиван. Покушава то да сакрије и за сада му добро иде. Она долази на време, прилази му и пољубе се.
Магдалена: ,,Хоћеш ми сада рећи где идемо?“ (заинтересовано)
Младен: ,,Идемо да посетимо мог старог пријатеља.“ (потиштено рече)
Није желела даље да пита, иако је слутила. Већ на пола пута је схватила и била сигурна у то где иду. У том тренутку су се држали за руке и она га је мало јаче стиснула, желела је бар на тај неприметан начин да му покаже да је уз њега. Чим стигоше, иако се и даље држаше за руке, он одмах постаде одустан. Физички се они и јесу заједно налазили ту, али психички је он био на скроз неком другом мрачнијем и болнијем месту. Стајао је и гледао у слику свог пријатеља. Она погледа у Младена и види да му се поглед губи далеко иза те слике, много даље него што му поглед досеже. Одлута у прошлост, као и сваког пута када дође на ово место. У тим треницума увек ту ноћ проживљава, не само у глави као да све то поново види, него и у срцу као да све то опет осећа и проживљава до најситнијих детаља. То су оне ствари у животу са којима се тешко суочавамо. Неки чак и никада, а клуч решења и превазилажења је управо у суочавању са тим. Ма колико било тешко и ма колико се бојали. Ако се не суочимо, онда то постаје нешто против чега не можемо ништа, сем да све то проживљавамо опет, опет, и опет, и тако у круг. Она се благо окрену ка њему и својом слободном левом руком нежно помази по његовом десном образу и он као да се врати у реалност, као да се пробуди из кошмара. А изгледало је као да спава и да ту најгору ствар у животу сања отвореним очима.
Магдалена: ,,Хеј. Јеси ли океј?“ (забринуто)
Младен: ,,Да. Да.“ (брзо, кратко рече)
Он приђе до гроба, прекрсти се, пољуби споменик и остави цвеће. Затим се повуче до ње, она га све време гледа. Чим се врати, одмах му се опет поглед изгуби у неке непријатне дубине. Она и даље настави да гледа испред себе у споменик и схвативши прокоментарише.
Магдалена: ,,Он се звао Душан.“ (рече иако види да је тако)
Младен: ,,Да.“ (збуњено)
Магдалена: ,,Клуб у коме ја тренирам се исто тако зове.“ (рече да промени његово размишљање)
Младен: ,,Душан?“ (веома збуњено)
Магдалена: ,,Да. Карате клуб ,,Душан Силни“. (нормално рече)
Младен: ,,Океј. Какве то везе има?“ (још више збуњено)
Магдалена: ,,Нема, само сам желела да ти кажем.“ (констатује нормално)
Затим је опет завлада та тешка тишина. Што је дуже владала, то је била тежа. Што је дуже трајала, све их је више претискала. Ипак веома заинтересована Магдалена прекину ту тежину, коју очигледно више нису могли да издрже.
Магдалена: ,,Хеј, шта се десило те ноћи? Хоћеш ли ми испричати некад?“ (тужно упита)
Младен: ,,Некад.“ (кратко рече)
Магдалена: ,,Океј, само хоћу да знаш да имаш неког. Неког с`ким можеш да попричаш о свему. Неког за себе, ја сам увек ту за тебе.Океј?“ (жели да му пружи подршку сигурним гасом)
Младен: ,,Океј.“ (кртако одговори)
Он иако не планира сада да јој прича, ипак му се одједном напунише очи сузама и онако изненада кренуше речи да излазе из његових уста. Деловало је као да не може више, као да је пренатрпан и мора неком да каже.
Младен: ,,Били смо у кафићу…“ (застане)
Застане, а она схвативши о чему он прича, само га погледа и спремно слуша. Он настави.
Младен: ,,Не могу више ни имена да му се сетим. Седели смо са две другарице. Једна се зове Маја, а друга Вања. Вања је у том периоду и била са њим у вези. Прва љубав. Било им је као и нама…“ (застане) ,,Прелепо. Шалили смо се, пили…“ (опет застане, све теже изговара) ,,Касније смо их одпратили до куће и кренули назад. Налетели смо на њих четворицу. Наредили су нам да им дамо сав новац који смо имали. Нисмо га имали и то смо им рекли. Они незадовољни тим одговором и ведевши да ја имам сат, тражили су њега. Тај сат ми је био нешто највредније што сам имао. Припадао је мом деди који ми је то оставио. Тог деду сам највише на свету волео…“ (застане и као да промени тему) ,,Били смо блиски, као браћа…“
Магдалена: ,,Извини што те прекидам. Ко? Ти и деда сте били као браћа?“ (збуњено)
Младен иако му није до смеха ипак се насмеја, кратко и рефлексно.
Младен: ,,Не. Душан и ја. Све смо радили заједно, као да смо близанци. Прва пијанка, игрице до касно у ноћ, први фудбал, први баскет, прво све… Није желео да то урадим, нисам ни ја. Није желео да скинем сат, јер је знао колико ми он значи. Подржао сам га, када ми је рекао да им не дам сат… (расплаче се) И то ми је највећа грешка у животу. Он је увек био онај који у тим ситуацијама доноси боље одлуке, али не и те ноћи. Тада сам размишљао како је то што га слушам и подржавам исправно. Како ако им дамо то што желе, испашћемо слабићи и лако ћу се одрећи нечега што ми значи, па сам решио да га подржим и да уз њега станем те ноћи. Потукли смо се и кратко смо им узвраћали и парирали. А онда су нас савладали, били су четворица. Ухватили су прво њега, па мене. Мене су држали да гледам како га млате, таман када ми је један од њих рекао да сам ја следећи, Душан који је лежао пре тога и није се померао, се измигољио и тада је све отишло у најгорем могућем смеру. То је био тренутак након кога више ништа неће бити исто, ниједном од нас. То је био тренутак који ће нас прогањати до краја наших живота. Један од њих је извадио нож и…“ (застане, удахне, па настави ван себе) ,,И не размишљајући га је онако брзо, безобразно и хладнокрвно забо њему у стомак. Као да убада нешто неживо, нешто што нема породицу, пријатеље, девојку… (застане а сузе на његовом лицу нису могле бити веће) ,,Као да не одузима нечији живот. Као да то тако треба. Тада су се зачуле и сирене, схвативши да су полициске, мене су пустили и отрчали су. Да се није измигољио, био би жив. Ја бих добио батине, али би он и даље био жив… Или да смо им само дали тај сат. Не могу да верујем да сада, он има ту вредност. То није могуће, сат вреди као живот. Његов живот. Од тада стално гледам на тај сат, иако време пролази, за мене је стало онога дана када је Душан изгубио живот. Сат је те ноћи једини прошао не оштећен.“
Магдалена колико год се трудила да рукама обрише сузе са својих образа, није успевала. Сузе су као пљусак једна за другом клизиле низ лице. Једва успе да проговори.
Магдалена: ,,Јесте, али не ради се ту само о сату. Него о поносу и храбрости. Имали сте храброст и нонос да се супротставите јачима од себе и старијима. А били су и више.“ (кроз плач)
Младен: ,,Можда је само требало да урадимо шта кажу и одемо кући. Данас би он био жив и били би у могућности да остваримо све о чему смо причали, све о чему смо сањали, све жеље које смо имали.“ (једва однекуд допире његов глас)
Магдалена: ,,Да. Али мораш да престанеш себи да набацујеш кривицу. Ти га јеси подржао, али ниси ти тај који му је забио нож.“ (смири се мало, приђе му, стави руку на раме, па рече)
Младен: ,,Можда нисам ја убо. Али ја сам додао тај нож…“ (једва разочарано изусти)
Магдалена: ,,Не можеш тако да мислиш.“ (намршти се)
Младен: ,,Шта друго могу?“ (упита разочарано)
Магдалена: ,,Дођи да научиш вештину самоодбране. Тако ћеш се постарати да нико никада више у твојој близини не доживи сличну ствар.“ (убеђује га)
Младен: ,,Шта ми вреди? Убио сам пријатеља.“ (рече сигуно)
Магдалена: ,,Престани! Доста више! Не желим то да слушам!“ (нервозно се извиче на њега)
Он се збуни и погледа је. Она спусти главу као да на једну секунду размисли, затим му приђе, погледа га у очи и настави.
Магдалена: ,,Ти си најдивнија особа коју знам и нећу дозволити да себе кривиш.“ (смирено сигурним гласом рече)
Младен: ,,Ти не разумеш…“
Она га прекину.
Магдалена: ,,Не, ти не разумеш! Ниси крив. Схвати и живи зато што он не може. Устани након тешког ударца и настави даље. Знам да можеш! Ја сам ту да ти помогнем!“ (смирено рече озбиљног лица, па настави веома намрштеног лица) ,,Али немој никада, никада више да си за себе рекао да си га ти убио! (стави своје руке на његове образе и намештена га гледа у очи) ,,НИКАДА!“ (бесно рече)
Младен: ,,А зашто бих устао? Зашто сам ја заслужио да живим, а он није? Зашто прво мене нису млатили, а затим и убили?“ (гледа је разочарано и очекује одговор као да она то зна)
Магдалена: ,,Не знам… Судбина ваљда! Али искористи живот, буди најбољи човек, као што и јеси и немој тако мислити. Искористи живот и живи, кад он не може! (нервозно покаже прстом ка гробу) Верујем да ће тада и твој пријатељ бити поносан на тебе. И срећан такође.“ (објашњава му гестикулацијом)
Младен: ,,Не знам…“ (полако одмахује главом)
Магдалена: ,,Обећај ми! Молим те.“ (опет стави своје руке на његово лице)
Младен: ,,Не знам… То што тражиш није тако једноставно.“ (покуша да спусти главу, али му она не дозвољава)
Магдалена: ,,Знам. И биће тешко. Али ја сам ту за тебе. Дођи и да тренираш с амном. Научићеш много више од самог каратеа, то ти ја обећавам. Биће ти лакше, много лакше.“ (искрено му говори, са чудним жаром у очима)
Младен: ,,Не знам да ли ћу моћи. Нисам ја спортски тип.“ (несигурно рече)
Магдалена: ,,Само ми обећај, молим те.“ (погледом га моли)
Младен: ,,Океј, обећавам.“ (након кратког размишљања рече)
Затим се они загрле и сузе полако нестају са њихових лица. Таман када су и последњи трагови суза испарили, на гробу су се појавили Душанови родитељи. Док су још прилазили Душанов отац рече.
Душанов отац: ,,Никада не заборављаш да дођеш.“ (тужно рече, правећи се да је нормално расположен)
Младен: ,,Не.“ (кратко и тешко изговори)
Поздраве се и Душанови родитељи загрле Младена. Након загрљаја.
Младен: ,,Ово је моја девојка, Меги. Мислим, Магдалена.“ (покаже на њу)
Поздраве се и са њом.
Душанова мајка: ,,Чувај нам Млађу. Добар је то дечко.“ (са малим смешком рече)
Магдалена: ,,Чувам, најбоље што умем.“ (узврати дискретним осмехом)
Младен и Магдалена се загрле.
Младен: ,,Ми смо управо планирали да кренемо.“ (покаже на пут)
Душанов отац: ,,Останите још мало. Са нама.“ (смирено рече)
Магдалена: ,,Да не сметамо.“ (гледа у Душановог оца, а затим на кратко погледа у Младена)
Душанова мајка: ,,О таман посла.“ (загрли Магдалену)
Младен: ,,Океј, онда.“ (кратко погледа у Магдалену)
Они још мало остану са Душановим родитељима. Добро се испричају и чини се као да је мало лакша ситуација у Младеновој души. Убрзо су њих двоје отишли, а Душанови родитељи су још мало остали да у тишини разговарају са својим сином кога више нема.
Увече, с` обзиром да је обећао да ће се појавити на тренингу, Магдалена га очекује тамо. Раније му је објаснила где да дође. Обукла је кимоно са црним појасем, спремна је за тренинг који још увек није почео, стално се осврће ка улазу у салу. Пошто се улаз у халу није видео, надала се да је дошао и да му треба време да се пресвуче. То јој је било сумњиво од самог почетка. Гледала је телефон, иако има обичај да телефон искључи још када крене на тренинг. Овог пута је гледала и на њему сем њихове слике на позадини, није стајала ни порука, ни позив. Већ је и сама схватила да се он неће појавити и поред тога што је обећао. Када је ушао главни тренер у салу, сви су одмах стали на своја места. У том тренутку се на трибинама где се налазе родитељи млађих вежбача појавио и Младен. Она га није одмах видела, нити га је ту очекивала. Он је све пратио са трибина. Пред крај тренинга га је она приметила и њему је деловала љуто. Он је одмах изашао. Отишао је на кеј, који се налазио у близини реке и тамо је сео на клупицу. Размишљао је. У том свом размишљању се и изгубио. Није више знао шта да мисли, није знао шта осећа. Изгубио је и појам о времену. Тако да су та његова размишљања управо прекинута доласком Магдалене. Она одмах седе поред њега, погледа га па спусти поглед.
Младен: ,,Како си знала да сам овде?“ (збуњен)
Она само ћути и гледа у под.
Младен: ,,Не желиш да причаш са мном?“ (збуњено и забринуто)
Неколико тренутака је чекао њен одговор, али њега није било. Схвативши да она не жели да разговара са њим, сети се и одкуца поруку.
Младен: ,,Ако не желиш да разговараш, желиш ли барем да се дописујеш?“
Одмах пошаље. Њој одмах зазвони мобилни. Иако је била покрај њега није очекивала тако нешто, можда баш због тога што су једно поред другог. Њој је то било некако слатко, нашао је начин да је убеди да ипак одрже конверзацију, па макар и писану. Сакрила је то и и даље се правећи да не жели, одговори.
Магдалена: ,,Не.“
Он је у себи сада мало бољег расположења, јер је знао да иако је одговор негативан, ипак је одговор са којим ће кренути и њихова конверзација, на овај или онај начин.
Младен: ,,Молим те.“
Магдалена је све мекша, али покушава да извуче најбоље из ситуације у којој је.
Магдалена: ,,Океј. Али онда ћемо разговарази, с`обзиром да смо једно поред друго. Глупо је да седимо на истој клупици и дописујемо се.“
Наравно да је он то прихватио и одмах је опет упитао.
Младен: ,,Како си знала да сам овде?“ (заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Нисам знала.“ (нервозно)
Младен: ,,Како си ме нашла?“ (заинтересован)
Магдалена: ,,Случајно, нисам те ни тражила.“ (одмахује главом и нервозно рече)
Младен: ,,Љута си?“ (тужно)
Магдалена: ,,Наравно да сам љута. Обећао си ми и ниси се појавио.“ (мало смиреније рече)
Младен: ,,Извини.“ (тужно рече)
Магдалена само ћути, а он спусти главу ка земљи.
Младен: ,,Не видим зашто толико желиш да тренирам?“ (нормално упита)
Магдалена: ,,Зато што би теби користило. За здравље, да избациш негативну енергију, научиш да браниш и себе и друге.“ (смирено рече)
Младен: ,,Да. Али ја никада нисам ништа тренирао. Када сам малопре видео колико је то компликовано и тешко…“
Она га прекину.
Магдалена: ,,Није ни компликовано, а ни тешко. Немој да доносиш закључке на основу онога што си видео, прво дај шансу себи и покушај. Видећеш да можеш.“ (сигурним гласом рече)
Младен: ,,Сви ти људи…“ (застане) ,,А ја не знам ништа. Глупо ми је.“ (искрено рече)
Магдалена: ,,Нема потребе да ти буде глупо. Нико од њих није тамо дошао да би тебе гледао или да би теби било непријатно. А то би схватио, када би дошао.“ (узвраћа искрено)
Младен: ,,Не знам…“ (полако одмахује главом)
Магдалена: ,,Молим те. Мени за љубав учини.“ (умиљатно)
Младен разишља, док је озбиљног лица гледа. Она настави да га убеђује.
Магдалена: ,,Десет тренинга, то је све што ти тражим. Ако не скапираш и не засвиђа ти се за то време, после тога те нећу никада више терати. Океј?“ (са малим поносним смешком)
Младен: ,,Али глупо ми је. Срамота ме.“ (потиштено рече)
Магдалена: ,,Чега?“ (збуњено упита)
Младен: ,,Па ја никада ништа нисам тренирао, да ли заиста верујеш да ја могу да подигнем ногу као ти или да се окренем или да било шта од тога што радиш ти или било ко тамо у оној сали? Мислиш да могу?“ (објашњава гестикулацијом)
Магдалена: ,,Хеј, полако. Нисам ни ја знала. Али сам научила, па вежбала. Тако ћеш и ти. Једног дана ћеш моћи. Ако не баш као ја, онда приближно. Само мораш бити упоран.“ (убеђује га смирено)
Младен: ,,Хмм… Не знам.“ (размишља)
Магдалена: ,,Последњи пут те молим да себи даш шансу. То је све што ти тражим, то је све што желим.“ (искрено рече)
Младен: ,,Океј. Покушаћу.“ (климне главом полако и несигурно)
Магдалена: ,,Успећеш. И хвала ти, видећеш колико ће ти значити.“ (искрено рече)
Младен: ,,Ниси љута на мене?“ (забринуто)
Магдалена: ,,Нисам бре, дођи.“ (загрли га) ,,Али сутра ја идем са товом на тренинг, да будем сигурна да ћеш доћи.“ (уз мали и кратки осмех на лицу)
Младен: ,,Океј. Може.“ (узврати малим и кратким осмехом)
Затим се пољубе. И наставе са причањем и уживањем покрај реке.
Сутрадан.
Младен лежи на кревету и размишља о сутрашњем тренингу. Иако је он тек сутра он осећа непријатност и мисли му нису нимало ведре: ,,Шта ћу ја тамо?“ , ,,Нисам ја довољно добар за тај спорт.“ , ,,Не могу да верујем да сам пристао.“ , ,,Не видим смисао.“ . Али са дргуге стране ту су и мало ведрије мисли, које се као сунчеви зраци пробијају кроз тмурно небо у његовој глави. Те мисли су: ,,Она верује у мене.“ , ,,Мораш признати да је вредна тога, да због ње покушаш.“ , ,,Можеш ти то.“ , ,,Одакле знаш да ти се неће свиђати и да нема смисла док не пробаш?“ . Док се он борио са својим мислила, иако није очекивао преовладала су она добра. Схватио је да је све што је потребно мало његове воље, мало позитивног размишљања и мало упорности да ипак покуша. Чудно му је како осећа све по мало. Мало среће, мало страха, мало узбуђења, мало стрепње, схватио је да има трему и то му је било интересанто. Насмејао се и није могао да верује да то осећа. Ту на самом почетку, та је трема позитивна, али су предстојали сати до тренинга. Уживао је у треми и то му је било чудно. Тада је послао поруку Магдалени.
Младен: ,,Хеј Меги. Јел се видимо вечерас? 🙂 :*“
Она је у својој соби, лежи на кревету и учи. Јако се обрадује када види поруку од њега.
Магдалена: ,,Хеј Млађо, не могу вечерас никако. Морам да учим, имам сутра тест из Математике. :((( :*“
Младен: ,,Океј, разумем те. Учи, нећу да ти сметам. 🙂 :*“
Магдалена: ,,Баш сам сад мислила да направим краћу паузу и да ти пустим поруку. 🙂 :*“
Младен: ,,Стварно? 😀 :*“
Магдалена: ,,Да. Која случајност. 🙂 :*“
Младен: ,,Да. :*“
Магдалена: ,,Како си ти?🙂 Ближи се твој први тренинг. :*“
Младен: ,,Ближи се. Имам трему. 😀 :*“
Магдалена: ,,Озбиљно? Па, због чега бре? :/ :*“
Младен: ,,Не знам. Баш ми је чудно. Размишљао сам о тренингу и одједном, само сам добио тај осећај. :*“
Магдалена: ,,Немој себе мучити. Биће све океј, веруј ми. Мада је лепо што размишљаш о каратеу. 🙂 :*“
Младен: ,,Верујем ти. Али биће веома непријатно док се не опустим. :*“
Магдалена: ,,Већ након трећег тренинга ћеш имати осећај као да тренираш и познајеш те људе цео живот. 🙂 :*“
Младен: ,,Мислиш? 🙂 :*“
Магдалена: ,,Знам. 😉 :*“
Младен: ,,Океј. Хвала ти. И још једном извини за оно јуче. Био је заиста тежак дан и жао ми је што нисам дошао на тренинг и што сам ризиковао да се посвађамо. 🙁 :*“
Магдалена: ,,Хеј, немој да ми се захваљујеш. Нема потребе ни да ми се извињаваш, разумем те. Није ти лако, али мораш да се бориш. И мораш да ми верујеш, нећу те повредити и желим да ти буде лепо са мном. 🙂 :*“
Младен: ,,Знам. Мени и јесте лепо са тобом, надам се да је и теби са мном. Имам савршену девојку. 🙂 :*“
Магдалена: ,,Јесте, лепо ми је са тобом. И ја имам савршеног дечка. 🙂 :*“
Младен: ,,Знам. Шалим се. 😛 Ајде остављам те да учиш, па се сутра видимо у школи. 🙂 :*“
Магдалена: ,,Не шалиш се. 😛 Важи. Мислићу на тебе. 🙂 :*“
Младен: ,,И ја на тебе. 🙂 :*“
Затим се она вратила учењу, а Младен је сео на столици која се налазила за компјутерски сто и упалио је своју омиљену игрицу коју преко интернета игра са својим пријатељем, Николом.
Дошао је и тај дан. Младенов први тренинг. Пре тренинга се нашао са својом девојком и полако су кејом пешачили до хале. Дошли су раније и одмах су се пресвукли. Чак и након пресвлачења још увек нико није стигао. Они су стали поред врата за улаз у салу и ту су разговарали.
Младен: ,,Лепо ти стоји кимоно.“ (запањено рече)
Магдалена: ,,Хвала ти.“ (не верује у оно што је он рекао)
Младен: ,,Не, озбиљно.“ (озбиљно и одушевљено рече) ,,Чудно је то како стално размишљам о теби, а никада нисам покушао да те замислим у кимоноу.“ (више рече себи него њој)
Магдалена: ,,Нема потребе да ме замишљаш, кад можеш да ме гледаш.“ (уз смешак на лицу)
Младен: ,,Да.“ (узврати смешком)
Они су наставили са разговором, док су за то време остали који вежбају стизали полако, један по један. Како се ко пресвлачио, тако је одмах улазио у салу. Они су на његову молбу остали још мало покрај улазних врата од сале. Иако је решио, иако је чак и желео да уђе, изузетно му је било чудно и непријатно. Као да се онај осећај добре треме од јуче предомислио и постао лош осећај треме. Решио је да то каже својој девојци. За то време су већ скоро сви били у сали.
Младен: ,,Имам тај осећај. Много ми се лоших мисли врзма по глави.“ (трема проговори из њега)
Магдалена: ,,Нема потребе за тим. Веруј ми.“ (погледа унутар сале) ,,Јел видиш оног старијег човека тамо?“ (покаже на тог човека)
Младен: ,,Видим.“ (заинтересовано)
Магдалена: ,,Он има педесет година и он је професор на Електронском факултету. А јел видиш ону девојку тамо?“ (покаже на њу)
Младен: ,,Видим.“ (збуњено)
Магдалена: ,,Она има двадесет и пет година и имала је јако тежак живот до сада. Карате јој помаже да остане смирена и да боље размишља. Видиш оно дете?“ (покаже на то дете)
Младен: ,,Видим.“ (погледа је збуњено)
Магдалена: ,,Он има само пет година и јако је упоран. Има проблема са плућима, а опет долази.“ (смирено рече)
Младен: ,,Океј, не капирам шта желиш да ми кажеш?“ (збуњено и заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Сачекај. Видиш оног дечка тамо?“ (покаже на њега)
Младен: ,,Да.“ (гестикулацијом покаже шта с`њима)
Магдалена: ,,Он је један од најбољих овде, што се тиче каратеа.“ (врати поглед са тог дечка ка Младену)
Младен: ,,Океј?“ (веома збуњено)
Магдалена: ,,Свако од њих има свој живот, проблеме, предрасуде и свако је скупио храброст да дође. А јел видиш да су сви они овде првенствено због себе. Друго да немаш изговор да не уђеш. Треће видиш ли да су сада стали у круг и да разговарају. А тиме желим да ти кажем да овде не постоје различитости, нико се не дели на гурпе и сви су љубазни.“ (показује му док прича)
Младен: ,,Океј. Видим то.“ (полако клима главом)
Магдалена: ,,Ето. Нема потребе да мислиш да вредиш мање од било кога овде, било кога од њих. Уђи, слушај шта прича тренер и тих сат времена заборави на све. Уживај у учењу једне племените вештине. Уживај у учењу како да останеш смирен и како да смирено и трезвено размишљаш. Немој да се плашиш и да мислиш да ће те неко чудно гледати. Ово су добри људи и нико те неће повредити. На било који начин.“ (искрено му рече)
Младен: ,,Океј. Хвала ти.“ (узврати искрено)
Магдалена: ,,Јеси ли спреман?“ (узбуђено упита)
Младен: ,,Ухххх…“ (погледа је правећи се озбиљан) ,,Само још једна ствар.“ (озбиљно рече)
Магдалена: ,,Која?“ (збуњено га гледа)
Он је пољуби. Она се насмеши и пре него да уђу у салу. Она му рече.
Магдалена: ,,Јако важнда и битна ствар. Када улазиш у салу, уђеш, станеш, поклониш се и кажеш: ОС! (показује му док прича)
Младен: ,,Зашто?“ (и ако збуњено упита, ипак то уради након што уђе) ,,ОС!“ (рече помало стидљиво)
Магдалена: ,,Тако показујеш сали и просторији у коју вежбаш и учиш да је поштујеш.“ (објашњава му)
Младен: ,,Океј. Да ли је то неопходно?“ (заинтересовано упита)
Магдалена: ,,Када улазиш у цркву да ли се прекрстиш?“ (заинтересовано упита)
Младен: ,,Да.“ (затечено)
Магдална: ,,Јел обавезно? Неопходно?“ (уз мали и драг смешак)
Младен: ,,Да.“ (озбиљно климне главом)
Магдалена: ,,Исто ти је. И тамо тиме показујеш да поштујеш и овим овде.“ (озбиљно рече)
Младен: ,,Разумео сам.“ (исправи се и рече као да салутира)
Насмеше се, а затим кренуше да га она упозна са свима. Он се осећао веома пријатно. То му је у првом тренутку било чудно, јер је било скроз супротно ономе што је он мислио и очекивао. Након пет минута у салу је ушао и главни тренер. Тачно на време, тачно у секунду. Стао је на средину терена и са његове леве стране су се налазили они који дуже тренирају и имају кимоно а са десне стране они који су релативно скоро почели и носе обичну опрему. Стајао је он, а преко пута њега они. По десет у линији у три реда. То је деловало тако разнолико, јер је ту било од малишана до старијих људи. Али сви су они били једнаки. У сали су године само број. Старији је онај ко дуже тренира и ко има већи појас. На самом почетку је главни тренер који се зове Слађан поздравио све.
Слађан: ,,РЕЈ!“ (гласно)
Сви који су се налазили насупрот њему су као један гласно одговорили.
Сви: ,,ОС!“ (гласно)
Младен је био фасциниран тиме. Није одмах ни разумео шта су изговарали, али му се засвиђало. Није био сигуран у себе, али је помислио: ,,Можда ово и није тако лоша идеја.“ Након поздрава, главни тренер је позвао Младена да изађе испред свих и стане поред њега. Што је Младена учинило мало уплашеним. Морао је да стане испред свих људи у тој сали и да трпи погледе свих, а он то заиста не воли. Слађан је карате мајстор и главни тренер. Он је оснивач клуба и карате му је једна од највећих љубави у животу. Он има педесет и четири година, жену, сина и ћерку. Он је дипломирани Машински инжињер. Средње је висине, нормалног стаса. Када му је Младен пришао, он је испружио руку и поздравио се са њим. А затим га је упитао.
Слађан: ,,Хоћеш ли нам се представити?“ (нормално рече)
Младен: ,,Наравно. Ја се зовем Младен. Зову ме Млађа. Ја имам седамнаест година и идем у другу годину средње школе. Волео бих да једног дана постанем професор Биологије.“ (помало уплашено рече)
Слађан: ,,Сви ми овде верујем и да ћеш успети. Како си чуо за наш клуб?“ (нормално наставља)
Младен: ,,Од своје девојке.“ (уз драг смешак)
Слађан: ,,Ко ти је девојка?“ (заинтересовано)
Младен: ,,Магдалена.“ (покаже главом на њу)
Слађан: ,,Стварно?“ (гледа ка Магдалени, а затим се врати ка Младену) ,,Лепо. Добро си одабрао, она је јако добра особа и добар борац.“ (искрено му рече)
Младен: ,,Она је најбоља ствар која ми се десила у животу.“ (искрено рече)
Слађан: ,,Верујем. А сада ако се можемо вратити тренингу. И онако је доста време прошло. (окрене се ка осталима, па врати поглед ка Младену) ,,Прво се сви разгибамо, а онда свака група добија тренера. Имамо тренере који раде са најмлађим вежбачима, има тренер за почетнике и тако даље. Значи врати се у врсту и након рагибавања ћу те доделити неком од тренера.“ (смирено рече)
Младен: ,,Разумем.“ (сигурно рече)
Младен се врати на своје место у врсти. Тада главни тренер крену са разгивавањем и објашњавањем јасно и гласно.
Слађан: ,,Прво разгибавамо руке. Подигните руке као да су крила и да желите да летите. Тако. Затим стискајте песнице полако, без спуштања руке. Значи отвориш шаку, затвориш шаку. И постепено све брже и брже.“ (ради)
Сви тако и раде. Младену је у првих пар секунди било чудно, јер је то деловало лако. Али након само пар секудни од те мисли, почеше руке да га боле.
Слађан: ,,Тако. Сада без спуштања, стисните песницу и окрећите. Прво у једни страну, затим у другу и правите што веће кругове.“ (ради и он)
Младен је покушао да издржи да не спушта руке, али је ипак морао бар на пар секунди да спусти, јер су га мишићи све више болели. То је приметио и главни тренер који док ради то, погледа у њега и рече.
Слађан: ,,Само полако. Немој да се префорсираш. Колико можеш.“ (смирено рече)
Младен само климну главу и опет подиже руке. У том тренутку док ради, размишља: ,,Није се љутио?“ Чудно му је то, али му је драго и баш му је то даје мотив да се више потруди. Пре тренинга је замишљао како, ако нешто не може да ће морати. Сада види да то није тако и да главни тренер има разумевања.
Слађан: ,,Сада прелазимо на врат. Прислонимо главу на десну страну и главом правимо круг у десну страну. Очи су нам отворене и гледамо право испред себе. Тако.“ (ради неко време, као и остали) ,,Сада у другу страну.“ (раде и остали са њим) ,,Сада идемо главом горе доле.“ (раде неко време) ,,Па лево десно.“ (сви за њим) ,,Сада ћемо загрејати рамена. Станите усправно, значи кичма стоји право и руке поред тела. Раменима правимо кругове прво напред, а затим и назад.“ (док прича показује) ,,Идемо.“ (почне са вежбом)
За њим и сви остали, укључујући и Младена. Младену је ова вежба најлакша и полако почиње да схвата да он може ово. Након пар минута главни тренер рече.
Слађан: ,,Браво. Сада прелазимо на кукове. Њих морамо што боље загрејати, јер су они најважнији у даљем вежбању. Станите нормално, усправне кичме, руке на кукове и куковима правимо што веће кругове можемо.“ (ради)
Као и сви остали. Младен ради, али му је ово већ мало теже и одмах га тера на помисао: ,,Изгледам смешно.“ Док је радио, кришом је покушавао да погледа око себе у лица вежбача и да види да ли му се неко смеје, иако је успео на кратко да погледа, схватио је да нико у њега не гледа.
Слађан: ,,Добро. Сада ћемо загрејати скочне зглобове. Десну ногу подигните на прсте и вртите прво у једну страну, а затим и у другу око прстију. Прво десну ногу, па леву.“
И ово је Младену деловало лако и уживао је радећи.
Слађан: ,,У реду. Сада сви мало протресите ноге да би опустили мишиће.“ (пар секунди) ,,Затим седите сви.“ (седе он)
Сви остали седну.
Слађан: ,,Тако, сада раширите ноге и покушајте да својим рукама дохватите своје прсте на ногама.“ (показује)
Младен то није успевао, али је схватио да не мора да дохвати прсте да би се разгибао, па ради иако не може да дохвати.
Слађан: ,,Они који дуже тренирају могу да дохвате прсте, а они који не могу, тренирају и труде се. То је јако важно.“ (изговара док ради)
Младен осећа бол у мишићима на ногама, али му тај бол прија и на неки начин му улива жељу.
Слађан: ,,Сада спојите ноге и подигните их мало у ваздух. Не превише, само пар милиметара од пода. Држите тако. Сада идемо ногама горе доле.“ (ради неко време) ,,Па лево десно.“ (ради неко време) ,,Сада држите још мало. А сада прво десном , а потом и левом ногом полако напишите своје име и презиме.“ (ради) ,,То нам служи да јачамо трбушне мишиће.“ (показује на трбушне мишиће)
Сви тако и раде. Младен ову вежбу једва успева да уради.
Слађан: ,,Сада протресите мало ноге. Ставите руке иза главе и скупите ноге. Покушавамо да главом пипнемо колена. Сада тако склупчани се баците уназад да испуцкамо кичму. Тако. Сада радимо класичну свећу.“ (рече, па уради)
Младен не знам шта треба да уради и сачека остале да види. Када види, помисли: ,,Ово већ нећу моћи.“ Та помисао је јача од њега и он ту вежбу не уради. То је приметио главни тренер, Магдалена и пар других, нико му ништа не замери.
Слађан: ,,А сада из свеће, ноге иду скроз позади.“ (прво уради, па затим каже)
Сви тако и раде. Чак и они који то не могу или не знају, а једино се Младен предао и не жели ни да покуша. Након тога главни тренер устане, додели Младена тренеру с којим ће да вежба. Тада се сви поделише по групама у којима су. Младена додели Александру, он је висок, црн човек. Има тридесет година, карате је постао део његовог живота када је имао само десет година. Некада се такмичио и био је веома успешан, али је доживео повреду након које је морао да престане са такмичењем. Свако од тренера постави своје вежбаче у врсту. Прво приђе Младену.
Александар: ,,Ја сам Александар. Твој тренер.“ (пружи му руку)
Младен: ,,Ја сам Младен.“ (поздрави се са њим)
Александар: ,,Добро дошао.“ (смирено рече)
Младен: ,,Хвала.“ (на лицу му је видна срећа)
Затим се он Александар окреће ка осталима, па рече.
Александар: ,,Пратите сада шта ћу њему објашњавати. Морам, јер је нов, а и вама ће користити да се присетите.“ (показује гестигулацијом рукама)
Затим се окрене ка Младену.
Александар: ,,Знаш ли како се стиска песница?“ (смирено упита)
Младен: ,,Да?“ (збуњено рече)
Александар: ,,Покажи ми.“ (нормално рече)
Младен стисне песницу, али му палчеви вире са стране.
Александар: ,,Песница се тако не ститска. Песницу стискаш тако што: отвориш руке, па стискаш један по један прст. Прво мали, а на крају палац. И палац иде последњи споља, да се налази између кажипрста и средњег.“ (покаже му)
Младен то одмах укапира и провежба пар пута. Затим тренер стане на средину и испред њих. Заузме став и објашњава. Младен покушава пар пута да то уради, али му све више понестаје снаге. Александар тада схвата да Младену није јасно и да је то због очигледног умора који се јасно види на њему. Решио је да га не форсира, али да га остави на тренингу.
Александар: ,,Ти Младене пошто си нов, седи, прекрсти ноге, исправи кичму и гледај шта ми радимо. Покушај да запамтиш сваки покрет и да разумеш сваки покрет. Запажање је јако важно. У реду?“ (смирено му рече)
Младен: ,,Да. Наравно.“ (климне главом)
Младен је једва дочекао да седне и то је и урадио. Помно је пратио шта се дешава. Толико се удубио да му је остатак тренинга прелетео. Ни сам не може да схвати да је крај тренинга дошао тако брзо. На крају су сви опет стали у врсту и главни тренер је викнуо.
Слађан: ,,РЕЈ!“ (гласно)
Сви: ,,ОС!“ (гласно)
Након тога сви одоше на пресвлачење. Видно исцрпљен Младен излази и стаје у холу хале, а пар секунди касније, појављује се и Магдалена. Пољубе се и полако заједно напусте халу. Он је отпратио, а затим и сам отишао кући. Истуширао се последњим атомима снаге и након тога одмах легао да спава.
Глава IV
Нови је дан. Младен је једва устао из кревета. Схватио је да има упалу мишића. Осећања у њему су била помешана. Било му је драго што је тако, али није навикао на тај бол. Тај дан је углавном провео одмарајући. Сутрадан је опет имао тренинг. Тренинг је увек почињао исто, поздрав, разгобавање а затим свако са својим помоћним тренером. Други тренинг му је био лакши за издржати, али идаље се осећао нелагодно у близини тих непознатих људи. То је превазишао тако што се фокусирао на оно што говори тренер и на оно што он треба да уради. И ако њему то тако не делује он је сада као клинац у првом разреду. Креће испочетка учи азбуку, учи да пише, да чита. Тако и он учи основу, увежбава и има могућност да напредује до савршенства. Други тренинг је био идентичан као и први. Он се тада пита: ,,Још колико ћу тренинга гледати оно што они раде уместо да пробам и сам?“ На његовом лицу се није видело о чему размишља. Након поздрава на крају тренинга, пришао је Александру његовом тренеру и упитао га.
Младен: ,,Извините тренеру. Када ћу и ја кренути да радим са осталима уместо да седим и гледам како они раде?“
Александар: ,,Мислиш ли да си спреман?“
Младен: ,,Немојте да мислите да сам нестрпљив, али како ћу знати ако не пробам?“
Александар: ,,Тачно. Спреман си чим имаш жељу.“ (насмеши се)